Sistem brze mode podrazumeva jeftinu i masovnu proizvodnju, velike količine zagađenja i upotrebu lošijih materijala, hemijskih boja i hemijsku obradu odeće.
#Fastfashion ili #brzamoda je termin koji se prvi put pojavio 1996. godine, kada je brend Zara otvorio radnju u Njujorku. Ovaj termin je skovao novinar dnevnog lista New York Times kako bi opisao do tada nečuvenu stvar – a to je da se kolekcija ovog brenda proizvede za samo dve nedelje.
Isprva su po ovom principu funkcionisali samo street brendovi, upravo poput pomenute Zare, a zatim tu su H&M, C&A, Top Shop, Uniqlo, Primark… dok danas tako posluju i veliki luksuzni brendovi (Kerring i LVMH korporacije) – Chanel, LV, Prada, Balenciaga… Umesto dve kolekcije godišnje (za jesen/zimu, proleće/leto) danas imaju od 8 do 15 kolekcija, a na revijama prikažu i do 130 različitih lookova.
Kako prepoznati brend brze mode?
BRZO SMENJIVANJE TRENDOVA I KOLEKCIJA U RADNJAMA (hiperprodukcija): Brendovi brze mode danas proizvode oko 52 „mikrosezone“ tj. mikrokolekcije godišnje.
To znači najmanje jedna nova kolekcija svake nedelje.
Na ovaj način stimuliše se ishitrena kupovina, jer se kod potrošača stvara tenzija da ukoliko odmah ne kupe odredjeni komad - za samo nekoliko dana on više neće biti dostupan
NIZAK KVALITET ODEĆE: Kako bi se smanjili troškovi proizvodnje brendovi brze mode koriste loše materijale. Danas se 60% garderobe proizvodi od poliestera - kome je potrebno i do 400 godina da se razgradi.
ZAGAĐENJE: Prekomerna proizvodnja i potrošnja dovodi do ogromne količine tekstilnog otpada. Odeća koja se ne proda šalje se na tekstilne deponije u Aziji, Africi ili Istočnoj Evropi.
Šta možemo da uradimo?
Umesto da razmišljamo o trendovima i kupujemo što više nove odeće vreme je da se pre kupovine zapitamo:
koliko će nam odredjeni komad trajati?
da li brend kome dajemo svoj novac posluje etički ili narušava radna i ljudska prava?
koliko su poruke koje komunicira istinite?
kako se odnosi prema svima nama potencijalnim kupcima?